ЗА 100
По први пут под палицом Лија Куокмана, враћамо се у 1923. годину. Крешимиру Барановићу, који је на челу Београдске филхармоније био читаву деценију (1951-1961), омаж дајемо извођењем његовог Симфонијског скерца. Дело је премијерно изведено 1923. у Загребу, исте године када је настала и Симфонија бр. 6 Јана Сибелијуса. Компонован неколико година пре тога, чувени Концерт за виолончело и оркестар Едварда Елгара изводи Николас Алтштет, један од најтраженијих челиста своје генерације.
Београдска филхармонија је 1951. године добила званичну аутономију са новим називом – Симфонијски оркестар Народне Републике Србије, а на место новог шефа-диригента постављен је Крешимир Барановић (1894-1975), хрватски композитор и диригент са деценијским стажом у нашој кући. Музичке студије теорије, клавира и хорне започео је у Загребу, а наставио студије композиције у Бечу и Берлину. Од 1915. године текла је његова диригентска активност у оперским кућама Загреба, Београда и Братиславе, а после рата се вратио у Београд где је радио до краја живота углавном на диригентском пољу. Барановићеви најзначајнији композиторски опуси настали су у предратном периоду – опере Стрижено-кошено и Невјеста од Цетинграда, балети Лицитарско срце, Имбрек са носом, симфонијска дела Симфонијета у Ес-дуру, Концертна предигра, коло Сватовац, камерна и вокално-инструментална музика која обухвата кантате, поеме, циклусе песама са оркестром и соло-песме. Симфонијски скерцо Барановић је компоновао 1921. године током студија у Берлину, а први пут га је извела Загребачка филхармонија 1923. године. Са овим делом је Београдска филхармонија започела концерт поводом отварања дворане Задужбине Илије М. Коларца 4. фебруара 1932. године. Оквирним деловима традиционалне троделне форме доминира зов хорне, док централни одсек представља контрастирајући идилични интермецо. Ефектни ритмички пулс успешно допуњава бриљантна оркестрациона техника која овде добија свој пуни замах.
Прву послератну сезону Лондонског симфонијског оркестра 1919. године отворила је премијера Концерта за виолончело и оркестар Едварда Елгара (1857-1934). Уз солисту Феликса Салмонда и композитора за пултом, дело је доживело осредњи пријем код публике и критичара, а ни Салмонд није много утицао на његову популаризацију ретко га изводећи у Енглеској. Иако је Елгар већи део свог живота био третиран као провинцијални композитор, чија су дела извођена на локалним фестивалима, тек су му Енигма варијације 1899. донеле већи успех. Уследила су једно за другим значајна остварења у различитим жанровима – Геронтијев сан, Морске слике, маршеви Формалности и церемоније, Интродукција и Aлегро за гудаче, Виолински концерт и две симфоније.
Концерт за виолончело, који је прославила британска челисткиња Жаклин ди Пре, једно је од његових последњих значајних дела, које је донело промену у стилу условљену новим друштвеним околностима. Медитативна расположења доминирају првим од четири става, у којем деоница виолончела истовремено има двојаку улогу – наратора и главног протагонисте. Он се директно улива у скерцозни други став, док се на месту трећег става налази нежни Адађо. У последњем ставу у форми ронда солистичка деоница лирске атмосфере са реминисценцијом теме другог става неколико пута прекида хумористичну атмосферу.
Седам симфонија Јана Сибелијуса (1865-1957) представљају један од најзначајнијих симфонијских опуса неког аутора након Бетовена. Стварајући паралелно са годинама борбе за независност Финске, његово име постало је синоним за слободу, а његова музика дала је значајан допринос националној уметности Севера Европе.
Од првих скица за Шесту симфонију 1914. године до последњих детаља унетих 1923. године прошла је скоро цела деценија. Иако је започета паралелно са претходном, Петом симфонијом, њен карактер је потпуно другачији – мрачан и тмуран. Шеста симфонија за истраживаче представља праву енигму. Без обзира на дефинисан тоналитет дела, њим преовлађују модалне хармоније. Скоро неокласична у својој транспарентности и избегавању традиционалне симфонијске реторике, поједини истраживачи су је чак карактерисали као блиску ренесансној полифонији коју је Сибелијус као студент проучавао, пре него класичној симфонијској традицији. За то је делимично одговоран изостанак јасно издиференциране две теме, уместо којих доминира једна тематска идеја. Истовремено, формална концепција симфоније се може тумачити као фантазија са низом одсека или тонска поема, иако постоји традиционалних ставова одређених формалних образаца. На крају, али не мање важно, след тоналитета такође не поштује традиционални низ који слушаоцу треба да донесе разрешење, али га не испуњава и оставља у чудном расположењу.
Даница Максимовић